Osnovna strana sajta Saše Važić
Bratislav Radulović (1948)
Beograd, Srbija
Zanimanje: Diplomirani dramaturg
Reč beše u Boga i Bog beše Reč.
Majka Zemlja.
***
Slobodanka - Boba Vukosavić (1966)
Beograd, Srbija
Zanimanje: Docent na Biološkom fakultetu
Na jednoj zgradi na istom spratu bila dva prozora. Gledala su na istu stranu ulice i u isto vreme ih je budilo sunce i zapljuskivala kiša. Starili su zajedno, jedan pored drugog. I ničega više među njima nije bilo.
Stigla mi je kafa. Vrela. Jutro se lenjo vuklo po praznoj staničnoj kafani. A onda je u kafanu ušla devojka i sela okrenuvši mi leđa. Samo sam video njenu nežnu belu nadlanicu kako viri iz predugačkog rukava vunenog džempera. Gledao sam je satima i cela mi je mladost prošla pred očima, od ljubakanja iza škole i prvih cigareta, do pokušaja samoubistva u simboličnoj i kobnoj 27-oj. A onda je ona ustala i otišla i odnela svoju ruku. Srknuo sam kafu i izgoreo se. Još je bila vrela.
Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krila iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posečena i tu je izgrađena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.
***
Dejan Bogojević (1971)
Valjevo, Srbija
Zanimanje: Pisac, književni i likovni kritičar, izdavač, urednik književnih časopisa, slikar
Taj smeh je odzvanjao šumom. Most iznad presahle reke nije najsigurniji. Na drugoj strani visoka stabla. Do njih u par koraka, pa dlanovima preko površine. U daljini odjeci stopa što dobuju. Primirim se na trenutak i glas nestane. Nastavljam dalje hod po šumi. Vetar sa lišćem u neobuzdanoj igri. Pokušavam da uhvatim neobičan listić. Srećan sam sto uspevam. Stavljam ga u džep i nastavljam dalje...
List ću zalepiti iznad kreveta na kome spavam. Miris šume će ispuniti moju sobu. I dok o tome mislim, kišne kapi licem, tople. U šumi najednom posta mračno. Načinio sam još nekoliko koraka i našao se pred ulazom u pećinu. Zadržah se neko vreme u unutrašnjosti njene memljive utrobe.
Od tada lutam šumom, izlaz i ne tražim.
PROZIRNI KAPCI OTVORENIH ŠKOLJKI
Mnogo toga se dešava mrtvim telima dok rumen dana, nežna, nosi krčage pozdravljajući zvezde u maglama. Pepeo može da ispriča mnogo toga; bez žara je. Saslušajte i kosti, preživele spaljivanja i tupe udarce. Ponovo će se desiti sve od ranije kroz pustinjski san koji čeka sanduk ili odluku čvrste ruke da ubije i nestane za ostalim uništenim rečima prozirnih kapaka otvorenih školjki.
Otvorena behu vrata i videh bele grudi i torbu u uglu, među prstima zgužvani list hrasta, siv, star. Dođe dan kad glasovi objaviše pobedu kojom se kretao brod tajanstvenog tovara. More kao pijanac prati grupe ljudi pokreta usporenih pri iskrcavanju.
Luka je u šiblju, osušena bez sunca i pogleda pustinjaka što duboko dišu služeći nebu, vodi i zemlji, slaveći paprati puteljaka. Nesigurni koraci, snažno telo, stas dečaka.
Na početku, zastao dan, huk se čuje, sklanjaju glave od svetlosti, vrat bez belega lica. Samo humke i hor.
Ponovno cvetanje.
***
Ilija Bratić (1930)
Zemun, Srbija
Zanimanje: Profesor filozofije u penziji
- Dobar dan, gospodine Lucifer!
- Dobar dan, dobar dan. Vi ste, čini se, Zemljanin, zar ne?
- Da, gospodine Lucifer, došao sam...
- Znam, znam. Od vas Zemljana ni glavu više ne mogu da dignem. A Kosmos je tako miran, blago drugim Luciferima. Eh, da, baš mi je najgora Planeta zapala u dužnost. Doduše, moram da priznam da je to ipak za mene čast, normalno, i zadovoljstvo, ali što je mnogo, mnogo je. Dođe mi da emigriram sa ove planete ili bar da odem na neki poduži odmor. Da, da, da se odmorim, upoznam prava zla, a ne ova podla i licemerna, prljava igra zvana nameštaljka.
- Nema više starih dobrih vremena, moj gospodine. Kada je zlo bilo čisto, takoreći iskreno i sasvim ljudsko. Danas je to sve... pih.
- Ni Bog više nije ono što je bio, moj gospodine, i on se nekako zapustio, omatorio, gleda neka svoja posla koja mi nisu jasna. Ali, to je njegov problem, na moju sreću.
- Moj personal, Vi ga zovete "đavoli", svi su se porazboljevali, ljudi padaju na nos od posla. Nekada su jurili za poslom, da, da, a danas moraju da odbijaju klijente. Eto, takva su nastala vremena.
- Ima tu još jedan problem. Mi smo prebukirani, nedostaje nam prostor, sve je prenatrpano. Po dvojica u jednom kazanu, po više njih na jednom ognju, pa vidite kako sada stvari stoje. Katastrofalno. Da, da...
- Ali, imam dobru ideju. Stvarno dobru! Preseliću Pakao na Zemlju što, u stvari, Zemlja i jeste.
- Eto tako, dragi Zemljanine, stvari stoje. A danas sam dobre volje i daću Vam pravi savet: ne vraćajte se, za ime Sotone, dole na Zemlju. Ovde će Vam biti mnogo bolje, verujte na reč Vrhovnog Boga podzemlja.
***
Jadran Zalokar (1947)
Rijeka, Hrvatska
Zanimanje: Doktor filozofskih znanosti, pesnik, likovni umetnik
Nasmiješeno je bilo Božje lice. Danas će Zemlja dobiti poseban blagoslov. Kap Milosti kanuti će na jedno mjesto, iz jednog tona ljubavi nastati će pjesma novih dana.
Tog proljetnog jutra nebo je blistalo sjajem bezbrojnih ukrštenih duga. Ljudi su opčinjeni divotom čeznutljivo očekivali prikazanje. Ali na nebu se ništa nije pokazivalo, samo su aureole duga sjajem nagovještavale neki događaj, negdje daleko. Trebalo je doći do susreta, opet nakon tolikih eona. Susret se milošću Gospoda trebao zbiti na planini u nepoznat čas, u bezimenoj zemlji. Smiješak s Božjeg lica preplavio je svijet i ozario duše koje nisu znale razlog nanadane vedrine, samo su zadrhtale kao proljetni pupoljci pri dodiru s ranojutarnjim lahorom...
Veseli lik penjao se uz planinu. Ali to nije izgledalo kao penjanje, prije lagana šetnja ili nestašno skakutanje kroz razelenjelo rascvali krajolik. Čas je ličio na postarijeg isposnika koji sve mudro promatra, čas na dječaka koji se vješa o grane ili preskače grmove ili potočić. Slijedećeg se trena lik pretvarao u pticu koja preleće s krošnje na krošnju a zatim odleće među oblake ili do dalekog vrhunca. Potom bi se preobrazio u leptira i lepršao od cvijeta do cvjeta kako bi bolje osjetio ljepotu i okus proljetnog cvata. A kada bi se ponovno pretvorio u čovjeka, usred pjeva ptica začuo bi se njegov smijeh.
Veliki majstor zena hodočastio je proljetnoj planini. U ruci je držao zakrivljeni prastari štap s drškom u obliku glave nepoznatog boga. Vrtio je s tim štapom u jednom tajnovitom ritmu i pokretima. Iz daljine ličio je pomalo na sufija koji ulazi u trans ili se iz njega budi. Ali živahnošću je podsjećao na nemir bujajućeg mladog zelenila i žubor potoka. Neodređenog lika stapao se s obrisima proljeća. Veliki majstor zena došao je niotkuda da blagoslovi ovo jutro.
Već je bio blizu vrha planine ili je to samo izgledalo kao kraj planine. Usred šume ugledao je čistinu. Utihnuo je pjev ptica, nebo se stopilo s modrozelenom travom. Zanijemili su dusi prirode.
Tamo je sjedio Veliki majstor tantre u lotos asani. Lelujao se zajedno s proljetnom travom pri svakom preletu vjetra koji se spuštao s neba. Ruke su mu bile lagano ispružene naprijed s dlanovima okrenutim nagore.
Veliki majstor zena nije mu se iznenadio, ali ono što je ugledao ispred njega zaustavilo mu je dah. On koji je doživio sve ljepote ovog svijeta i međusvjetova i osmijehom susretao najrazličitija čuda, sada je bio zatečen i zadivljen. Njegov šunjatički pogled prikovao se uz nadzemaljski lik koji je plamtio ispred Velikog majstora tantre. Susret s drugim hodočasnikom imao je svrhu u tom liku.
Nezemaljska svjetlost i ljepota okruživala je ženski lik - kao da su se tisuće nebeskih duga i svi zemni dragulji stopili u treperavu posudu tijela. I što je bilo najčudnije u toj blještajućoj divoti, moglo ju se gledati!
Veliki majstor zena polako je počeo razabirati lik. Aureola dugačke kose, mješavina zlata i neftita, okruživala je obrise i iskrila na krajevima pramenova i uvojaka, vijorila polagano oko neopisivog savršenstva oblika tijela koji su se kretali polagano u ritmu nečujne nebeske glazbe. Gledao je naslonjen na štap to tijelo božanskog sklada i to lice na kome su se izražavale velike tamne oči, crne kao kozmički prostor, i usne poput esencije svih najljepših crvenih ruža koje je ikada dotakao krilima u životu leptira. Veliki zen majstor, majstor PRAZNINE, bio je opčinjen.
Širom su bile otvorene i oči Velikog majstora tantre. On je prizvao Boginju Ljepote i odavao joj štovanje. Pridružio mu se i Veliki zen majstor te su zajedno štovali Veliki Dan Prve Proljetne Ljubavi u JUTRU ZALJUBLJENOSTI. Iz njihovih grudiju plam je odlazio dolje u svijet. Veliki majstor tantre pokretao je ruke izvodeći tajne sakralne pokrete, a onda se Veliki zen majstor nasmijao dosjetki. U skoku se našao iza plamtećeg lika i brzim pokretom ruke pljesnuo Božicu po stražnjici! Blistavo se tijelo izvilo, kaulika je podigao ruke a zensei se našao na zemlji i grohotom smijao. Odjednom se lik zasjenčio i preobrazio u prekrasnu djevojku čvrstih obrisa, ustreptalih grudi i zavodničkih pokreta. Veliki je majstor tantre odlučio ustati ali se zensei u skoku našao iza njegovih leđa i oborio ga u travu. Niotkuda stvorio se srebrnkasti oblak u liku zmaja i sakrio njihova tijela.
Kada se razišla sumagličastost, dva su lika zagrljena polagano odlazila prema šumi koja je svjetlila u dugama neba a ispred se izvijala košutolika djevojka prateći ih i bacajući cvijeće pred njihove noge...
Tako je Blagoslov stigao na Zemlju iako se oni više nisu vratili među ljude. Snažne vibracije Velikih duša nagnale su putanje bezbrojnih duga da se spuste na ljudske staze i u srcima ljudi probude svemoćnu čaroliju nove ZALJUBLJENOSTI. Dva velika majstora više o tome nisu brinula. Na novom zajedničkom putu bili su sami, a možda i nisu...
Božje se lice sada smiješilo ljubavlju u srcima ljudi. ZALJUBLJENOST je postala Zakon Života nakon primljenog Blagoslova. Veliki majstori više nisu bili potrebni. U svakoj se ženi inkarnirala Boginja Ljepote, u svakom muškarcu ukorijenila mudrost zena i tantre. Počelo je novo doba, jedan korak prema ostvarenju Božanskog života na Zemlji. Sretnete li Velikog majstora, prepoznati ćete ga, ne po riječima ili djelima, već po osmijehu njegove velike duše. Zaustavite se i odajte mu štovanje samo osmijehom svoje duše.
...Tako je govorio bezimeni putnik. Njegovo smo lice uskoro zaboravili, ali naše duše još čuju njegov smijeh na odlasku, jer srce pamti duže nego um.
Odlazeći darovao nas je pričom i zagrljajem i mi smo zaronili u nektar blaženstva prije nego smo bili svijesti da postajemo nova bića - vjesnici ZALJUBLJENOSTI.
***
Nada Zeković (1980)
Novi Sad, Srbija
Zanimanje: Student književnosti
Kolona dece se kao lava spuštala niz ulicu. Sitni novac iz mog džepa zazveketao je po asfaltu. U tom trenutku postojala je samo jedna neprikosnovena misao - pokupiti te vredne sitnice.
"Pazi, ispao ti je veliki novac!" - zajedljivo je doviknuo dečiji glas.
Zastidela sam se svog čučećeg položaja i naglo se uspravivši potrčala da stignem ostale. Novčići iz oznojene ruke ponovo su vrisnuli na ulicu.
Danas, ceo vek posle tog događaja, taj susret novca i ulice doživljavam gotovo kao bol. I nikada nisam sigurna da li će manje boleti ako ga ostavim da leži tamo.
Hladan je oktobarski dan.
Vetar čerupa lišće sa drveća. Rasteže vunu od oblaka. Namreškao je Dunav. Cvili, udara, šušti. Stvara, menja.
Ljudi se sklanjaju od vetra.
Usisivač i mlin za kafu menjaju vazduh i zvuke u mom stanu. Sa prozora su prhnuli golubovi. Njihov lepet krila - kao sitni udarci vetra o jedra.
Jedna starica dugo se borila da zatvori svoj kišobran. Konačno je uspela. Ulazi u kuću sa licem pobednika.
Pa, bar je uspela da zadrži svoj stari kišobran.
Nije da namerno tome pridajem značaj, ali moje uvo uvek primeti neuobičajene zvukove u govoru ljudi. Naročito akcente. Čini mi se da kroz tu jednu "čudno" izgovorenu reč čujem njegovu majku, drugove, učitelja. Kao da mi nesvesno ostavi odškrinuta vrata svog života.
Ne volim ostatke dijalekta u mom govoru. Kao da zvukom propisanih reči sve moje drage štitim od radoznalih očiju.
***
Anonimni mladić (1982)
Beograd, Srbija
Zanimanje: Učenik
Bez rastanka ne bismo znali koliko nam znače oni od kojih se rastajemo
/Lesing/
Stojim na peronu života čekajući voz za odrastanje. Oko mene je gomila nepoznatih, bezličnih ljudi koji se ljube i plaču, piju i nazdravljaju pozdravljaju i otpozdravljaju. Svi putuju s nadom; jedino ja čekam da gorka suza kane i da me konačno odvoji od bezbrižnih dana dečaštva. Pozdravljam te, o, mladosti!
Ta suza je safirno plava od detinjaste naivnosti, smaragdno zelena od mladalačkog poleta i entuzijazma i rubinsko crvena od prve neprežaljene i nezaboravljene ljubavi. Čitav spektar boja i osećanja dotaći će hladnu zemlju nepoznatog mesta i od radosti i patnji moje duše ostaće samo sećanja koja blede. Pozdravljam te, o, mladosti!
Tihu nervozu čekanja pojačava tupi i nepromenljivi ritam koji zadržava misao. To je ritam odgovornosti i samoodlučivanja, kravata i aktn-tašni i besprekornog rada. Od tog i takvog zvuka počeo sam da zaboravljam sve one sitnice koje su mi život značile i zbog kojih sam bezbroj besanih jutara dočekao. Hoću li to preživeti? Pozdravljam te , o, mladosti!
Čujem i vapaj školskih drugova koji poput mene čekaju na nekom svom peronu. Hoćemo li se ikada čuti i videti? Hoćemo li ikad skupiti vremena i snage da ponovimo mladost? Zbog vas mi je najžalije. Pozdravljam te, o, mladosti!
***
Dragan J. Ristić (1948)
Niš, Srbija
Zanimanje: Profesor nemačkog jezika, pesnik, književni prevodilac, urednik književnog časopisa
Gospodin Boža Patrnogić, penzioner ovdašnji, krenuo u zimsko predvečerje do obližnjeg dragstora, pa ga presrela dva obesna mladića.
Ovo je, naravno, početak priče, ali možda i, ne daj bože, kraj.
KAKO JE PROPAO PLAN O LETOVANJU U GRČKOJ
Predložio mi kum da letujemo u Grčkoj. Samo se žalosno nasmeših.
A: "Zbunjuje njegova hrabrost!?"
B: "On iglicom buši naduvane balone."
***
Zlata Volarič (1930)
Kranj, Slovenija
Zanimanje: Nastavnica slovenačkog, ruskog i srpskohrvatskog jezika u penziji
Sedim ispred platna. Slikam. Cveće, ptice i more. Završim. Slika mi se dopada.
Šta će reći unuk?
Dođe prvi kritičar. Zaurla:
"Ne volim cveće. Slikarice! Briši!"
Brišem. A što bih? On je zapovednik.
Dođe drugi. Gleda. Čudi se.
"Same ptice! A zašto ptice? Neću ih gledati. Briši, slikarice!"
Slušam. Stiže treći. More krasno talasa u čudesnom plavetnilu. Sigurno će biti oduševljen.
Ljut je: "More je požderalo brojne lađe sa mornarima. Seti se samo Titanika!"
Setim se. Zaista. Izbrišem more. Ostane samo tačkica.
Dotrči unuk.
"Šta je to? Mušje govence? Dali ti, bakica, ne znaš slikati cveće, more sa galebovima i lađama?"
Šutim.
I šta je doživela slika sa mušjim govencetom? Sa crnom tačkicom?
Ništa naročito. Kupio ju je bogati sakupljač umetnina.
Zaljubio sam se. To se događa. Mislio sam da žena neće saznati.
Bila je sreda. Sedela je pred ogledalom i doterivala se. Iz obične domaćice menjala se u čudesnu, ljupku damu.
"Nisam znao da imam tako lepu suprugu", pokušavao sam joj se umiljavati. Pogledala me je začuđeno.
"Mislio sam ozbiljno", još više sam se zapletao.
Nekuda se sprema. "Kamo odlaziš?", upitah zabrinut. Ima li i ona tajne?
"K Silvijani. Reći ću joj istinu o tebi." Pobledim od straha.
"O meni?" mucam.
"Da, kako si dobar suprug, učtiv, nežan, odličan ljubavnik, brižan gospodar, obrazovan, lep, nadaren ..."
"Čekaj, čekaj. A zašto joj ideš to govoriti? Imaš još nešto?"
"Da, imam. Neka još danas dođe po tebe. Neka te ima. Priuštim joj sreću. Lepa je, mlada, zaradi si dobrog muža.
Samo ne znam šta će reći njezin muž. Nisi znao da je udata?"
"Nisam", izgovorim poluglasno. Bledim. Nesvestica me hvata. A ipak još čujem:
"Tako je. Silvijana je, naime, već poduže udata."
Nemam. Ne dam.
Dobijam. Imam.
A ipak - ne dam!
***
Jože Volarič (1932)
Kranj, Slovenija
Zanimanje: Penzionisani inženjer mašinstva i profesor industrijske pedagogije
SEĆANJA DEVEDESETOGODIŠNJAKA I MOJE ZAZMIŠLJANJE
Mada su nas razdvajale dve decenija života, nekad smo bili saradnici i ostali prijatelji. Povremeno smo se posećivali. Poslednji put kada sam ga posetio sedeo je u bašti pod jabukom. Vidno zadovoljan i razgovorljiv, odmah poče da priča:
- Znaš Jože, sad kad sam već podosta preživeo, osvežavam neke događaje. Na to me je podstakao trenutak na svetskoj sceni. U stvari mi prošlost nije simpatična, najčešće je zatajila, ali što mi sad ostaje, ona je moja, a kažu: makar svoje poštuj. Od budućnosti mi jedino preostaje sutra i svako jutro me razveseli, a naveče mu zahvalim.
Na početku Prvog svetskog rata sam već uspešno, obično go, gonio sve u oboru i prkosio komšijama. Taj rat mi je u detinjstvu oteo oca, mama je govorila da je sagnjio negde u Galiciji. Detinjstvo najlakše sve podnosi. Zatim su projurila dobra dva destljeća životne igre u lavirintu i opet je buknuo svetski rat - drugi po redu u mom životu. Taj mi je iscrtavao drukčije slike i ostavio bolne uspomene, ali poštujem onu narodnu: dobro je sve što se preživi!
Pet i po desetleća nije bilo svetskog rata, bogami podugo. Oni MALI ratići što su se događali širom te labilne planete, bili su običn igračkanje čovečanstva. Opet po onoj narodnoj: bilo, pa prošlo! U to vreme sam štošta proturio kroz život, puno radio i životario. Bilo je svega i ničega, malo socijalizma, pa kapitalizma, malo grljenja i malo ujeda, malo tapkanja i malo ritanja, kao da smo gradili kulu babilonsku - a to je davalo čar životu.
Sad odjednom Treći svetski rat! Što me gledaš tako upitljivo? Ono što pre mesec dana poče u Avganistanu liči mi na svetski rat. Javljaju koliko država sudeluje i ko sve sudeluje, a to je više nego u prva dva. Iako tvrde da će trajati kratko, ne verujem. Ja mislim, trajaće barem stotinak godina. Postat će rat religijskih ideologija, veruj mi!"
Nasta tajac. Pogledasmo se. Zaželim mu sve dobro i raziđosmo se.
Njegove izrečene misli sada čeprkaju po mom moždanom bunjištu - uznemiruju savest. Nehotice dotumara misao da njegova priča nije daleko od istine, pre svega kad pomislim na događaje u Irskoj i još gde. Kada se to pojavi, odmah u mozak uturim misao NE DAJ BOŽE!
***
Moje komšije vole pse. Iako je zabito naselje, imaju kod svake druge kuće makar jednog psa sa kojim svaki dan odlaze u šetnju.
Pas i čovek -
prijatelji - na kratkoj
uzici.
Kod komšije levo su nedavno za unuka kupili kuštravca, koji se ceo dan skitao. Sve mu je služilo za igru.
Mlado pašče
- sve mu je primerno za
veselu igru.
Jednom je došao na moj prag. Igrali smo se. Grickao mi je prste. Nehotično sam mu ugurao prst u grlo. Zacvileo je i otrčao sa repom među nogama.
Vesela igra.
Neopreznost prouzroči
jadan kraj.
Od tada mi ne veruje. Samo me prati sa sigurnog odstojanja.
Pas se seća
- najrađe u mojoj
blizini reži.
Nije više umiljato štene, postao je opasan za prolaznike, pa su ga vezali.
Privezanom psu
je najrađe cio dan
jezik odvezan.
Događaj iz mladosti nikad nije zaboravio, na mene najrađe laje.
Pas ne oprašta
onome, koji mu ne
daje jesti.
Poduže već idem (guraju me!) u SVETLU BUDUĆNOST, zaboravih poneti SVEĆE, a na putu (Majku im!) nesta struje, pa sam zalutao.
***
Zoran Nikolić Mali
Niš, Srbija
Hodam ulicom i brojim:"...31, 32, 33..."
"Koliko ima?", pita me prolaznik.
"A šta to koliko?", pitam ga ja.
Čestitaju jedan drugome Gale i Zoki:
"Srećna Nova godina!"
"Puno zdravlja!"
"Bez para nema zdravlja, nego vraćaj one pare koje sam ti pozajmio prošle godine!"
Dovikuje mi na ulici kolega sa posla: "Čoveče, znaš li koliko je sati? Kasnimo!"
"Nema veze, kasne i plate", kažem ja mirno.
***
Svetomir Đurbabić
Niš, Srbija
"U mom životu postojale su dve Lujze. Žena i kobila. Ne znam za kojom sam više plakao."
Ulazi u apoteku jedna starica:
"Ćero, imaš li lek za glavu?"
"Samo malofenum."
"Kol'ko košta?"
"55 dinara"
"Nek boli!", okreće se starica i izlazi iz apoteke.
***
Dušan Mijajlović - Adski (1953)
Niš, Srbija
Zanimanje: pesnik, prozni pisac, književni kritičar
HRONOLOGIJA PREKINUTOG PRIJATELJSTVA
Neko kuca na vrata stana br. 6. Vrata niko ne otvara. U stanu br. 6. čovek drema.
Ponoć je. Čovek pred vratima ponovo zvoni.
U stanu čovek čuje zvono. Budi se. Nervozno šeta po sobi. Ne sme da otvori vrata, ponoć je a u poslednje vreme dešavaju se čudna ubistva i razbojništva.
Zora je. Čovek pred vratima, u sedećem stavu, oslonjen o vrata, spava. U snu hrče, i to tako jako da čitav hauster odzvanja.
Čoveka u stanu hvata panika. Iskače kroz prozor.
Jutro je. Čovek pred vratima ustaje, proteže se, zvoni... Vrata niko ne otvara. Čovek silazi niz stepenice, izlazi iz zgrade na ulicu.
Na ulici, okupljeni radoznalci. Prilazi im. Svi posmatraju beživotno telo. A on, on prepoznaje svog prijatelja, i glasno zaključuje:
- Znao sam, samo mi mrtav vrata ne bi otvorio. Znao sam...
Umela je da se svlači.
Svlačila se na poseban, umetnički način: zabaci kosu, isprsi grudi i hop... bljesnu malinaste bradavice. (Gledao sam je iz mog stana, 9. sprat, svlačila se u njenom stanu, 8. sprat)
Ili, skida levu, pa desnu nogavicu. Farmerke joj padnu na pod a ona ih desnom nogom
baci na krevet. U tom trenutku pred mojim očima bljesnu njene snežno bele gaćice.
Uvek palčevima, kao da zna da je posmatram, polako, skida gaćice.
I hop... pred mojim očima zaleprša njena čavka.
Ko od uzbudjenja njenoj ptičici da ne poleti u susret?
P.S: Istina je, imala je ona dražesnu čavku, ali je tačno i to, trebalo je prvo da naučim da letim.
MALI ZELENI MISLE DA IH POZDRAVLJAM
Pritiskam dugme sa izlizanim brojevima. Lift odmah kreće. Dok se on penje uvis ja raščešljavam misli o njoj.
Kasno shvatam da je situacija izmakla kontroli. Pitam se pun straha da li će se lift ikada zaustaviti? Još kako želim da osetim onaj blagi potres pri njegovom zaustavljanju. Ništa od toga, lift se penje, penje, penje...
Mašem, dozivam u pomoć.
Mali zeleni misle da ih pozdravljam, otpozdravljaju.
***
Zoran Raonić (1956)
Pljevlja, Crna Gora
Zanimanje: ..., pisac
Vikala je koliko je grlo nosi, i poput telala, dobošara - glasnika, žena je išla - više trčala, putevima i pored puteva, ulicama, sokacima, između kuća i oko kuća, i nije se znalo da li nešto tjera ili neko nju progoni, da li to obavještava ili objavljuje, ili samo na opasnost upozorava:
- Palo je, palo, aj - palo je, palo je Sunce sa Neba! Palo je Sunce - Sunce je palo, aj...!
- Sunce je sa Neba palo! - ponavljala je Žena, i nikome nije bilo jasno da li to ono gore stoji još samo za opomenu, ili kao prijetnja!
Za njom je ostajala ljetnja jara, za njom se širila jeza, za njom se rasipala bujna njezina kosa, i kao zraci sunca nekkve nepodnošljive odsjaje davala je. Neki su vjerovali kako joj gori kosa, kako iz nje nešto isijava. Sa okolnih brda se pojačan eho vraćao i čudnovatu apokaliptičnu sliku u blještavome zenitu julskoga dana proizvodio.
Tačno u podne, kao metkom pogođena, i sama je pala. Tada su svi zagledali Sunce a ne Ženu! Onda su svi oblijetali oko Sunca. Potom su mnogi kružili i kružili. Kružili.
Znam. Umrla je. Još davno. I svaka čast i njoj i svima mrtvima. Ali, ako je noćas negdje sretnem - mlatnuću je nečim!
Promjenom vlasti, i dolaskom Austrougarske, uveliko je olakšan posao dželatima, jer su turska vješala sa Gradine premještena na Glavicu, odakle je pogubljene bilo lakše ekspedovati, što u obližnje jame, što u meku i glinovitu zemlju, plitko ukopavajući ih.